Telefon:+381 (0) 62 469 788
Mi čuvamo tradiciju
„Sećam se da je nas sedmero bilo u jednoj sobi, a ta soba je možda bila tri sa tri – baš kao ova Ivicina etno kuća. Nismo imali sto, kad dođe zima mama je donosila slamu ili ljilje i to je vezala i preko stavila neku dasku i to je sto.
Na krevetu su spavali mama i tata, a mi svi smo spavali na podu. To je bio baš težak život, ali je nama bio dobar jer nismo znali za bolje. Nas je bilo petoro dece, ali je u drugim porodicima bilo i više – preko puta je bilo osmoro dece, kod Marcike sedmoro, kod Grgeča šest-sedam.
Posle Drugog svetskog rata niko nije imao imanje, ali nismo imali ni troškova i nikome nismo bili dužni, jer nismo imali ni struju ni drugih računa. Najveći dug je bio kad tata da ličnu kartu da kupim rakije kod Mede ili Bajkića i za par dana platimo. Drugih izdataka nismo imali. Nismo imali ni WC, tamo di je Dola pored benta, tamo je bio WC. Još par takvih kuća ima u Romskom naselju – u starom delu naselja.
Većina su bili kočijaši i onda su, kao sad, skupljali staro gvožđe, pa preprodavali nakupcima. Svaki drugi je znao svirati, a moj otac je znao praviti korita, bio je kočijaš i znao je svirati. On je svirao po ćoškovima, a popularniji Štefko ili Kormoš oni su svirali kod Adoša, a lošiji na ćoškovima. To je sve bilo šezdesetih godina.
Dece je bilo more… Žene su išle u Bezdan čistiti i raditi, a mi deca smo čekali kod Hecle da donesu torbe da vidimo šta su nam doneli.
To je bilo teško za živeti, ponekad smo jeli i uginule životinje, kad ispečemo ili skuvamo, sve je bilo dobro. Većina moje braće i sestara su i dalje živi i dalje su u Monoštoru.
Mislim da je Ivica od nule napravio ovo što dobro predstavlja našu tradiciju. Uvek kažem da je bilo imućnih koji su radili u Nemačkoj, ali su oni za njega nula, jer je od ničega napravio Romsku dušu. Znam koliko je bilo potrebno truda da se to napravi, to je umetnost. “
Na krevetu su spavali mama i tata, a mi svi smo spavali na podu. To je bio baš težak život, ali je nama bio dobar jer nismo znali za bolje. Nas je bilo petoro dece, ali je u drugim porodicima bilo i više – preko puta je bilo osmoro dece, kod Marcike sedmoro, kod Grgeča šest-sedam.
Posle Drugog svetskog rata niko nije imao imanje, ali nismo imali ni troškova i nikome nismo bili dužni, jer nismo imali ni struju ni drugih računa. Najveći dug je bio kad tata da ličnu kartu da kupim rakije kod Mede ili Bajkića i za par dana platimo. Drugih izdataka nismo imali. Nismo imali ni WC, tamo di je Dola pored benta, tamo je bio WC. Još par takvih kuća ima u Romskom naselju – u starom delu naselja.
Većina su bili kočijaši i onda su, kao sad, skupljali staro gvožđe, pa preprodavali nakupcima. Svaki drugi je znao svirati, a moj otac je znao praviti korita, bio je kočijaš i znao je svirati. On je svirao po ćoškovima, a popularniji Štefko ili Kormoš oni su svirali kod Adoša, a lošiji na ćoškovima. To je sve bilo šezdesetih godina.
Dece je bilo more… Žene su išle u Bezdan čistiti i raditi, a mi deca smo čekali kod Hecle da donesu torbe da vidimo šta su nam doneli.
To je bilo teško za živeti, ponekad smo jeli i uginule životinje, kad ispečemo ili skuvamo, sve je bilo dobro. Većina moje braće i sestara su i dalje živi i dalje su u Monoštoru.
Mislim da je Ivica od nule napravio ovo što dobro predstavlja našu tradiciju. Uvek kažem da je bilo imućnih koji su radili u Nemačkoj, ali su oni za njega nula, jer je od ničega napravio Romsku dušu. Znam koliko je bilo potrebno truda da se to napravi, to je umetnost. “
Romi su ranije živeli u Starom selu, pored Dunava. U tom selu se nalazila mala crkva. Nisu imali posebno naselje, jer ih nije bilo mnogo. Dunav je nadošao i poplavio selo, a crkvica se srušila. Stanovnici su se preselili na današnje lokacije, Romi u Šumsko naselje, a Šokci u Monoštor. Zemljište se, prema Šumskom naselju, postepeno snižavalo tako da je ovaj deo dobio naziv Dola.
U Šumskom naselju ima i malih i velikih kuća. Prostire se na lošijem zemljištu koje nije pogodno za gajenje biljnih kultura. U neposrednoj blizini se nalazi listopadna šuma koja daje posebnu atmosferu ovom naselju. Stare kuće, podignute još prilikom doseljavanja, sagrađene su od zemlje, pleve, čerpića. Krovovi su od trske. Romi su ih uređivali tako da se i danas koriste za stanovanje.
Romsko naselje je urbanistički deo Bačkog Monoštora, prostire se jugozapadno od poslednjeg reda kuća.
U Romskom naselju je oduvek bilo vrsnih majstora, koji su od vrbovog i topolinog drveta izrađivali valove, korita i slično. Mnogi su živeli od sviranja, a zbog istančanog sluha bili su izuzetno poznati i cenjeni kao muzičari.
U letnjim mesecima se peca riba za sopstvene potrebe, a ponekad i za prodaju. Perjarstvom i pravljenjem ćumura se Romi u Bačkom Monoštoru nisu nikada bavili.
Bački Monoštor se nalazi u severozapadnom delu Bačke u sklopu opštine Sombor. Sa severa se graniči bezdanskim, sa istoka somborskim, sa juga kupusinačkim atarom, a sa zapada Hrvatskom preko Dunava.
Nadmorska visina Bačkog Monoštora iznosi 86,5 m. Selo se nalazi na lesnoj terasi u poluostrvskom delu rukavca Dunava i Velikog bačkog kanala. Ovakav položaj je povoljan jer se sa jedne strane nalazi vlažno, močvarno zemljište i Dunav sa rukavcima, a sa druge strane je relativno suvo zemljište. Samo naselje je locirano baš na kontaktu te dve celine.
Klima Bačkog Monoštora je kontinentlna sa uticajem okolnih vodenih površina na temperaturu vazduha. Srednja godišnja temperatura je 10,9 ⁰C. Godišnja količina padavina je oko 600 mm. Najčešći vetrovi su severni i severozapadni.
Selo ima bogatu hidrografsku mrežu u svojoj neposrednoj okolini. Severno, severoistočno i istočno od sela protiče Veliki bački kanal. Sa severozapada, zapada, jugozapada i juga je okruženo rukavcima Dunava. Nekoliko kilometara zapadno od sela je i glavno korito Dunava, takozvani „živi Dunav“.
Vegetacija je uglavnom panonska. Ima dosta pašnjaka i šuma. U šumama preovlađuje meko drvo, a od tvrdog drveta prisutni su jasen, hrast i brest. Na čistinama ima lekovitog bilja.
U šumama žive mnoge divlje životinje: jelen, zec, lisica, veverica, kuna, divlja svinja, vidra, divlja mačka… Zbog pojedinih retkih vrsta ptica (orao belorepan i crna roda) područje je proglašeno za njihov rezervat.
Samo naselje se prvi put pominje 1327.godine, a u njemu je tada postojala Opatija pored Bodroga.
Godine 1497. se ponovo pominje, ali pod nazivom Monoštor, 1570. se pominje Doljni Monoštor, 1904. Monostorszeg, a današnji naziv Bački Monoštor ima od 1918.godine.
